Per non dimenticare. 23 anni dopo i bombardamenti NATO sulla RF di Jugoslavia

[srpskohrvatski / italiano / english]

 
Per non dimenticare. 23 anni dopo i bombardamenti NATO sulla RF di Jugoslavia
 
1) ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ. ДВАДЕСЕТ ТРИ  ГОДИНЕ ОД АГРЕСИЈЕ НАТО НА СРБИЈУ (СР ЈУГОСЛАВИЈУ)

– Однос суседа током агресије – Драгомир Вучићевић

– Косово са Метохијом је Србија – Радош Смиљковић
2) 7 maggio 1999: quando la NATO bombardò l’ambasciata cinese a Belgrado (Giulio Chinappi, 8/05/2022)
3) Годишњица агресије НАТО пакта на СРЈ (Комунисти Србије)

4) 23. godišnjica agresije na SR Jugoslaviju (Vladimir Kapuralin / SRP)

5) Veliki anti-NATO protest u Beogradu (NKPJ, 27 marzo 2022)
 
Vedi anche / See also:
Ecco ciò che la NATO ha distrutto in Serbia nel 1999 (Patrizio Ricci, 19 Giugno 2022)
Zivadin Jovanovic on RT about 23 YEARS SINCE NATO AGGRESSION on FRY 
Una guerra incubata da più di venti anni/1. L’attacco alla Jugoslavia nel 1999 (di Sergio Cararo, 14 Giugno 2022)
Two statements of Belgrade Forum for a World of Equals announced in the famous Current Concerns, No 8 12 April 2022:
The first – Never to forget – 23 years since the beginning of NATO aggression on Serbia (the FRY) 
The second – ON UKRAINE: Excerpts from the Final Document of the International Conference held in Belgrade on 22 and 23 March 2014, on occasion of the 15th anniversary of the NATO aggression against FR of Yugoslavia.
https://www.zeit-fragen.ch/en/archives/2022/no-8-12-april-2022/never-to-forget-23-years-since-the-beginning-of-nato-aggression-on-serbia-the-fry
Живадин Јовановић гост на RT о агресији НАТО на СРЈ 1999. (RT, понедељак, 28 март 2022)
Ventitrè anni fa, il 24 marzo 1999, la NATO inizia la guerra in Kosovo (di Dino Greco, 25 marzo 2022)
Живадин Јовановић – Интервју са новинарком Ксенијом Голуб, руска агенција РИАФАН, 23. март 2021.
=== 1 ===
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ. ДВАДЕСЕТ ТРИ  ГОДИНЕ ОД АГРЕСИЈЕ НАТО НА СРБИЈУ (СР ЈУГОСЛАВИЈУ)
 
Однос суседа током агресије – Драгомир Вучићевић
понедељак, 04 април 2022
 

Обележавајући двадесет трећу годишњицу агресије НАТО пакта, која је почела 24. марта, а престала 10. јуна 1999. године,   у свести нашег народа је присутно и  велико разочарење и болно сећање на безрезервно  сврставање и укључивање у ту агресију  свих суседа бивше Југославије, осим пријатељске Грчке. И бивше југословенске републике (Словенија, Хрватска, Македонија и Федерација БиХ), са чијим народима је српски народ живео у заједничкој држави више од 70 година, а младе генерације васпитаване у духу братства и јединства, актвно су се сврстале на страну агресора. Уместо да као суседи притекну у помоћ, тадашње владе суседних земаља и бивших југословенских република, су безрезервно, а неке и са видним одушевљењем стале на страну немилосрдног агресора. „Ми смо са вама “, одјекивало је из званичних канцеларија наведених земаља, уз пружање свестране подршке и помоћи агресору.
Подршка суседних земаља разрађена је у току припрема за агреију, када су утврђени улога и задаци сваке од њих. Сходно томе, тадашње владе, или парламенти суседних семаља, су, на захтев НАТО и САД, одмах после почетка агресије, дале сагласност на неометано коришћеење њиховог ваздушног простора и војних аеродрома, с тим што су Румунија и Бугарска дале на коришћење и своју путну и железничку инфраструктуру. Поред сарадње и помоћи на војном плану, НАТО је од суседних земаља и бивших југослловенских република,  захтевао стриктно спровођење санкција, које су биле на снази, пропагадну подршку медија према циљевима агресије и, посебно,  неутралисање ставова и утицаја  српских медија, посебно РТС-а, у току агресије.

Сврставајући се безрезервно на страну агресора, Мађарска је све своје потенцијале ставила на услугу НАТО, осим спремности слања својих војника на Косово и Метохију. Румунија је, поред уступања свог ваздушног простора и аеродрома, била укључена и у иницијативу за формирање тзв. балканских снага за брзе интервенције (заједно са Бугарском, Македонијом и Албанијом). Један од задатака тих снага је требало да буде њихово ангажовање у склопу евентуалне копнене операције  против Србије (СРЈ). Бугарска је, поред уступања свог ваздушног простора, прихватила размештај логистичких јединица НАТО, без ограничења.
Једна од најактивнијих и најдиректнијих учесница у припремама и извођењу агресије била је Албанија, која је била центар за прихват, обуку, наоружавање и слање албанских терориста за нападе на Косову и Метохији. Са албанске стране је у току агресије извршен и неуспели покушај војне копнене операције на Србију (позната битка на Кошарама), од стране терористичке ОВК, у сарадњи и подршку од стране албанске војске и авијације НАТО.

Македонска влада је, поред уступања свог ваздушног простора и аеророма, прихватила и размештање снага НАТО на својој територији. Амерички и војници других земаља НАТО из Посматрачке мисије УН, која је била распоређена у Македонији на основу одлуке УН, и чији је мандат истекао 28. фебруара 1999. године, остали су у Македонији и после тог рока и ставили се у службу припрема агресије и њеног извођења. Са приближавањем агресије, број НАТО војника је повећаван, тако да је, уочи њеног почетка, у Македонији било 16.500, док је у току агресије њихов број нарастао на 20.000.

Сврставање суседних земаља на страну агресора је, у великој мери, олакшавало ратни поход НАТО-а против наше земље, јер су омогућени напади   из свих праваца, повећавајући   изненадност и ефикасност удара, смањујући истовремено опасност од сопствених губитака у људству и техници. За српски народ је то значило константну изложеност ракетама и бомбама агресора, повећан број жртава и огромна материјална разарања. На самиту НАТО-а, одржаном у Вашингтону, крајем априла 1999. године, поводом 50-те годишњице његовог оснивања, „земље прве линије фронта “добиле су велике похвале и признање за свој допринос у агресији. Од званичника НАТО-а је изражено очекивање и инсистирање да те земље остану доследне на том курсу до краја агресије, што су оне ревносно и учиниле.
Владе суседних земаља и бивших југословенских република су се, такође, активно и ревносно укључиле у агресију, како због вазалног односа према САД и НАТО-у, тако и, посебно, због жеље да на несрећи српског народа остваре неке своје себичне интересе и циљеве. То се посебно односи на њихову тежњу да под што повољнијим условима обезбеде чланство у НАТО и Европској унији. Таква политика наишла је, међутим, на критику и значајан отпор у народу појединих суседних земаља, који нису желели да у историји буду забележени као саучесници у злочинима НАТО-а над пријатељским народом Србије. Према тадашњем испитивању јавног мњења, чак 70 одсто Мађара било је против коришћења мађарског ваздушног простора, аеродрома и војних база за нападе на Србију (СРЈ) од стране НАТО. У интелектуалним и опозиционим круговима Мађарске, чуле су се оштре осуде агресије и учешћа Мађарске у њој.

Када је у питању Румунија, њен тадашњи председник, Емил Константинеску, је у једној изјави рекао да је став Румуније према НАТО бомбардовању Србије (СРЈ), „одређен њеним европским опредељењем да ступи у НАТО и Европску унију“.  Осећања румунског народа, са којим српски народ, у својој историји, није никада ратовао, била су сасвим друкчија. У једној анкети, спроведеној на самом почетку агресије, око 94 одсто Румуна се изјаснило против агресије и учешћа Румуније у њој, са захтевом за хитну обуставу рата против Србије (СРЈ). Само један одсто Румуна је одобравао агресију и учешће Румуније у њој. Један од најистакнутијих румунских писаца, Франуш Негу, у коментару за лист „Журнал Национал “, уз осуду званичног става Румуније, је насписао: „Ми од сада заувек немамо правво да осуђујемо Јуду“, додајући да је румунска влада издала српски народ  „и без тридесет сребрењака“.

Док је бугарска влада безрезервно стала на страну агресора, 70 одсто њених грађана изјаснило се против агресије и учешћа Бугарске у њој. У Софији и другим већим градовима одржавани су често масовни протести грађана, на којима је осуђивана агресија на Србију и учешће Бугарске у њој. Више од 200 генерала, адмирала и виших официра бугарске армије, у резервном саставу, у изјави за јавност, оштро су осудили бомбардовање Србије  од стране НАТО, истичући да је тим нападом  извршен „крвави државно – терористички акт, који се према Повељи УН и другим нормама међународног права, квалификује као агресија“.

Већи, или мањи отпори агресији НАТО постојали су и у бившим југословенским републикама, а нарочито у Македонији. Док је званична македонска власт јавно говорила о наводној неутралности Македоније, све време је сервилно служила НАТО агресору. Огромна већина македонског народа је, међутим, била уз српски народ. Масовни скупови протеста против агресије одржавани су често у Скопљу и другим већим градовима. Поред припадника српског народа, у тим протестима је учествовао и велики број грађана македонске националности, укључујући истакнуте интелектуалце и бројне уметнике. На масовном протесту у Скопљу, непосредно после почетка агресије, лидер Демократске партије Срба, Драгиша Милетић, поред осталог, је рекао: “Онај ко је дозволио долазак НАТО снага у Македонију, издао је македонски народ “. Протестима се придружила и Социјалистичка партија Македоније, која је у саопштењу за јавност осудила агресију и захтевала хитан престанак бомбардовања. Македонска влада, којој нису одговарали протести грађана, настојала је да репресивним мерама сузбије тај отпор.
Недвосмислено сврставање словеначке власти на страну агресора одражавало је, у почетку, осећања већине јавног мњења, јер је, према спроведеној анкети, 64 одсто грађана дало подршку агресији. Међутим, са одвијањем агресије, талас сумњи у њене праве мотиве и све већи протести у многим земљама, подстакли су и део словеначке интелектуалне елите и јавног мњења да се супротставе бомбардовању Србије (СРЈ). За разлику од словеначког државног врха и дела медија, који су наставили да до краја доследно буду на страни агресора, растао је број Словенаца који су били против. Међу њима је било више угледних словеначких научника, хуманиста и младих људи, који су, поред осуде агресије, осуђивали директно учешће Словеније у њој.  Најактивнији појединац у осуди агресије био је, свакако, лидер Словеначке националне странке, Змаго  Јелинчич, који је својим ангажовањем допринео ширењу истине о злочинима агресора  над народом Србије. Протестима доброг дела словеначког народа, придружио се и Независни синдикат Словеније.

Када се ради о односу Хрватске, остаје забележено да је вече првих напада нас Србију (СРЈ) пропраћено видним одушевљењем грађана Загреба. Према извештавању српских медија, у појединим градским деловима је испаљивање првих бомби и ракета од стране НАТО-а на Србију (СРЈ), поздрављено  рафалном паљбом, а у ресторанима се, међу пријатељима, радосно наздрављало агресору. Акцију НАТО-а су подржале све иоле утицајне политичке партије и политичке институције. Тадашњи потпредседник ХДЗ, Ивица Пашалић, у једној изјави крајем априла је рекао да „Хрватска мора искористити тренутак када се свет обрачунава са нашим непријатељем, како би трајно ојачала свој међународни положај “. Мањи, или већи отпори агресији постојали су у редовима релативно малобројне српске заједнице у Хрватској, која је још увек лечила тешке ране од трагичног грађанског рата и прогона великог броја Срба, у операцијама „Бљесак“и „Олуја“, 1995. године.
Бошњаци и Хрвати у Федереацији Босне и Херцеговине су све време активно и великодушно подржавали агресију, јер су у њој видели ефикасно средство за коначно разбијање преосталог дела Југославије. Они су полазили и од процене да ће агресија на Србију (СРЈ), истовремено, допринети слабљењу   позиције Републике српске, доприносећи јачању позиција Федерације и изградњи унитарне БиХ.  Одлуку о безрезервном пружању помоћи агресору и сарадњи са њим, представници мусломанско – хрватске Федерације су донели без консултације са представницима српског народа, у заједничким органима БиХ, што је супротно Дејтонском спчоразуму и Уставу БиХ. Срби и руководство Републике српске, уз испољавање братске сдолидарности и оданости српском народу, најоштрије су осуђивали агресију и, у мери у којој је то било могуће, пружали несебичну подршку и помоћ.

Пријатељство за памћење

За разлику од безрезервног сврставања режима суседних земаља и бивших југословенских република на страну агресора, званична Грчка није подржала агресију, нити је у њој учествовала, а достојанствени и поносни грчки народ, био је све време срцем и душом уз народ Србије. Веран принципима правде и правичности, грчки народ је, без оклевања, храбро и јединствено стао на страну одбране народа Србије. Почетак агресије НАТО и експлозију првих ракета и бомби над Србијом (СРЈ), грчки народ је доживео као велику неправду и најтежи вид злочина. Грчки народ је био јединствен, како у најоштријој осуди агресије, тако и у испољавању искрене солидарности и пружању свестране подршке и помоћи братском народу Србије. Та осећања су делиле и бројне јавне личности, представници политичких партија, синдиката, образовних, научних и културних институција.

Већ трећег дана од почетка агресије, организоване су прве, спонтане и масовне демонстрације широм Грчке, посебно у Атини, Солуну, Пиреју, Аргостолију, на острвима – Крфу, Криту и Родосу.   Учесници тих демонстрација носили су бројне транспаренте, на којима је најчешће писало: „НАТО напоље са Балкана “, „Даље руке од Србије “, „Америка убица народа “, Клинтоне, фашисто и убицо“. За време демонстрација у Атини, глумци у популарном атинском „Театру Хипократ“, прекинули су позоришну представу и у знак солидарности са српским народом запалили сто свећа. Том приликом је Хари Клин, један од најпознатијиг грчких глумаца, изјавио: „Ми, уметници, а верујем да је са нама и читав грчки народ, палимо вечерас ових сто свећа у име милиона грчких душа, у знак подршке српској браћи, на које сада падају бомбе. Заједно ћемо узвикнути да сви чују – Срби су наша браћа “.

Грчка јавност је током агресије била веома добро и крајње објективно обавештавана о свим последицама бомбардовањања. Заслуга за то припада бројним грчким новинарима, који су, за разлику од многих њихових страних колега, извештавали са лица места, крајње поштено и професионално. Према резултатима једне анкете, објављене на почетку агресије, чак 97 одсто Грка је било против тог злочиначког акта, захтевајући њену неодложну обуставу. Настављање агресије праћено је све масовнијим народним протестима и оштријим осудама НАТО-а, посебно САД. Поред највиших представника политичких партија, синдиката и омладине, на протестним митинзима су често говорили високи локални званичници, истакнути интелектуалци, уметници, руководиоци удружења грчко – српског пријатељства, као и обични грађани. Посебно су били интензивни и масовни протести у: Атини, Солуну, на Пелопонезу, Кефалонији, на острвима Крфу, Криту и другде.

Поносан народ  осуђује варваризам агресора

У пружању моралне подршке и помоћи народу Србије веома су били активни грчки уметници и њихова удружења. Поред многих других акција, као и активног учешћа у протестним скуповима, Удружење глумаца Грчке је 29 марта упутило грчком народу писану поруку, која је тог дана прочитана на масовном протестном скупу у Патри и на другим скуповима. У поруци је, поред осталог, речено: „Европа мора да се супротстави америчком фашизму, јер, због нечијих великих интереса, не смемо дозволити да пате мали народи“.  Удружење уметника Грчке организовало је 26. априла, на чувеном централном атинском тргу – Синтагми, хуманитарни концерт, којем је присуствовало око милион Атињана.  У програму, изведеном том приликом, наступило је више од педесет највећих грчких уметника. Међу њима је био и илегендарни Микис Теодоракис, један од највећих савремених светских композитора и велики пријатељ српског народа (преминуо је 2. септембра 2021. године). Учествујући у програму, господин Теодоракис је са говорнице, поред осталог, поручио: „ Агресијом на Југославију Вашингтон је потписао смртну пресуду мађународном праву. Чак ни нацисти нису радили то што они данас чине српском народу. Ми Грци морамо бити поносни, јер смо једини који уједињени кажемо НЕ варваризму “.

Иако тада у поодмаклим годинама, Микис Теодоракис је био учесник готово свих протестних скупова у Атини. Осим тога, био је један од оних угледних Грка који је дигао свој глас против агресије НАТО и јавно најоштрије осуђивао њене злочине. Лично потресен бомбардовањем и, посебно, цивилним жртвама, Теодоракис је, 29. марта, за време једне вечерње посете познатом музичком клубу „Хамам“, у Атини, уз извиње, одбио молбу присутних гостију да отпева нешто из свог богатог  музичког репертоара, рекавши: “Не могу сада да певам, јер моје срце плаче за српском браћом, која су жртва агресије.“. Колико је и лично преживљавао злочине агресора над српским народом, показује и његова снажна изјава поводом бомбардовања зграде Радио телевизије Србије, у којој је, поред осталог, рекао: “Напад на РТС је криминални акт без преседана“.

Остајући доследан у свом изузетном ангажману на страни народа Србије, Теодоракис је, на своју иницијативу, заједно са својим чувеним оркестром, 18. и 19. јуна 1999. године, својим авионом допутовао у Београд, где му је приређен срдачан и веома пријатељски дочек. Том посетом је желео да, још непосредније, изрази своје пријатељство и поштовање према народу Србије и његовој херојској борби против агресора, као и да се лично упозна са последицама тромесечне агресије. На крају посете, Теодоракис је, са својим реномираним оркестром, одржао концерт у свечаној сали Коларчевог народног универзитета, на задсовољство бројних поштовалаца и љубитеља његове музике.
У осуди агресије и пружању помоћи и подршке народу Србије, посебно се ангажовала и Грчка црква. Свети Синод Грчке православне цркве на челу са Архиепископом Атине и целе Грчке, Христодулосом, је, у изјави 30. марта, оштро осудио бомбародовање Југославије и трагичне последице тог злочиначког чина. У изјави од 24. маја, Архиепископ Христодулос је рекао: “Ерупција криминалног понашања НАТО и насиља против недужних људи у Југославији, показује сву отупелост западне хришћанске свести, која игнорише веру и историју читавог једног народа. Над народом Југославије се врши геноцид, који вође НАТО правдају  тзв. „хуманитарним разлозима“.

Званични органи Грчке, суочени са масовним и снажним протестима грађана широм земље током агресије, настојали су да иду укорак са расположењем народа. На самом почетку агресије, тадашњи министар иностраних послова Јоргос Папандреу, у телефонском разговору са Мадлен Олбрајт, изразио је негодовање владе због напада на Југославију. Осим тога, влада је 26. марта 1999.  позвала све земље чланице НАТО да обуставе бомбардовање Југославије и да се врате за преговарачки сто. Бивши премијер и почасни председник Нове демократије, Константин Мицотакис, је у изјави од 28. марта 1999., поред осталог, рекао да је „бомбардовање Југославије више од злочина, невероватна грешка, која истовремено наноси огромну штету и Југославији, и Европи и агресору“. У изјави од 27. марта, председник Грчке Костис Стефанопулос је рекао: „У грчком народу постоје огромне симпатије и топла осећања према поносном српском народу, који се храбро бори за своја права“.
Испољено незадовољство грчке владе према агресији, њени позиви за обуставу бомбардовања и успостављање мира, испољени на почетку агресије, изненадили су представнике америчке асдминистрације и довели до затегнутости са грчком владом. Мадлен Олбрајт је у телефонском разговору са Јоргосом Папандреуом, 27. марта, оштро критиковала постављање грчке владе. Министар Папандреу је у току тог разговора остао при свом ставу, али је интервенција Олбрајтове изазвала велико незадовољство у јавности и додатно оснажила антиамеричко расположење у народу. Посланици грчког Парламента су, у праламентарној дебати вођеној 1. априла, „осудили агресију на суверену Југославију и затражили хитну обуставу бомбардовања“. Премијер Константинос Симитис је том приликом изјавио да „косовско питање мора бити решено на дипломатски начин“. У ускршњој поруци грчком народу, од 11. априла, председник Парламента Апостолос Какламанис, осврћући се на агресију НАТО, још једном је изјавио „да га је срамота што је данас грађанин Европе“. Тадашњи министар правде, истакнути правник и хуманиста, Евангелос Јанопулос, у поруци министру унутрашњих послова Немачке, Оту Шилију и министру правде, Херти Дојблер – Гмелин, од 21. априла, као земљи која председава ЕУ, поред осталог, је рекао: “Бомбардовање Југославије, које је почело 24. марта, “представља ратни злочин, злочин против човечности и злочин против мира, који се не могу оправдати међународним правом, зато што стоји у директној супротности са њим“.

Уз активно залагање за обуставу бомбардовања и за политичко решење, грчка Влда је посебно водила рачуна да не буде увучена у непријатељске активности НАТО-а против Југославије. Тако је 15. априла, на састанку у Бриселу,  одбијен захтев НАТО да Грчка уступи своје авионе за напад на Југославију. Исто тако, Влада је 21. маја одбила да турским авионима дозволи прелет грчке територије на путу за Немачку (тим авионима је требало да се превезу људство и резервни делови за турске авионе који су учествовали у агресији). На захтев више локалних самоуправа, донете су одлуке о забрани пристајања бродова НАТО у грчке луке. Било је и личних примера храбрости, отпора, пријатељства и љубави,  према српском народу.  Један од тих примера је поступак капетана Мариноса Рицудиса, заповедника војног брода грчке морнарице. Његов брод „Темистокле“је,  по наредби, из безбедносних разлога, упућен у Јадранско море. Када је стигао у Јадранско море, одбио је наређење предпостављених да учествује у бомбардовању Србије (СРЈ). У обраћању својим војницима рекао је: „Као православац, не могу да учествујем у нападу на братски народ“, што су војници прихватили са одобравањем.  Окренуо је брод и вратио га у матичну луку. На предлог патријарха Иринеја, одликован је орденом СПЦ, а на захтев рађана Ниша, једна улица носи његово име.

У време агресије одржавани су чести званични контакти и интензиван дијалог између две земље, упркос настојањима агресора да се наша земља изолује. Поред званичних сусрета на високом нивоу, већи број делегација политичких партија, синдиката, омладине, општина, удружења новинара и појединих региона, посетио је нашу земљу у време агресије, у знак подршке и солидарности народу Србије. Дошло је и до братимљења неколико општина и то, углавном, на иницијативу грчке стране. Нарочито је била интензивна сарадања на културном плану.  На иницијативу Управе реномираног атинског фудбалског клуба АЕК- а, а у знак подршке и солидарности са народом Србије, у Београду је 7. априла, одржана пријатељска фудбалска утакмица са клубом „Партизаном“. Заједно са атинским фудбалерима, у Београд је допутовао и један број чланова грчког Парламента. Они су са собом донели значајну хуманитарну помоћ у одећи, лековима и храни, коју су прикупили спортисти и Управа атинског клуба.  Цео приход од утакмице (било је око петнаест хиљада гледалаца), дат је у хуманитарне сврхе. На иницијативу Фудбалског савеза Грчке, 27. априла је организована пријатељска фудбалска утакмица између Југославије и Грчке, у Солуну. Репрезентацију наше земље су чинили наши фудбалери, који су играли у грчким клубовима, а репрезентацију Грчке, најбољи фудбалери из тимова северне Грчке.  За тај меч је продато свих тридесет хиљада одштампаних улазница, а цео приход је дат у хуманитарне сврхе, у корист српског народа.

Несебична помоћ братског народа

Посебан вид пријатељског односа  народа Грчке у време агресије, изражен је у његовом  активном и несебичном ангажовању на прикупљању и даровању хуманитарне помоћи народу Србије у лековима, медицинској опреми, храни, одећи и новцу. У пружању те помоћи, учествовале су све структуре грчког друштва. Осим Црвеног крста, синдиката, политичких партија, појединих општина, разних професионалних удружења, и невладиних организација, у тој активности се посебно ангажовала и Грчка црква и њено свештенство, као и удружења грчко – српског пријатељства. Бројни и дуги хуманитарни конвоји, готово свакодневно, су стизали у све крајеве наше земље.

Међу уружењима грчко – српског пријатељства, најактивније било је Удружење Кефалоније, са седиштем у Аргостолију. Оснивач и председник тог Удружења је велики пријатељ српског народа, др Виктор Рухотас, који је студирао стоматологију на Београдском универзитету, где је и докторирао. Захваљујући његовом неуморном личном ангажовању, као и ангажовању других пријатеља српског народа у Кефалонији, све време југословенске кризе, посебно, за време агресије НАТО, у граду Аргостолију и другим местима, организоване су бројне манифестације солидарности, подршке и прикупљања хуманитарне помоћи народу Србије. Након звршетка агресије НАТО, др Виктор Рухотас је, одлуком Владе Србије, постављен за почасног Конзула Србије у Кефалонији.

Поред организованог сакупљања хуманитарне помоћи широм Грчке, у нашу Амбасаду су готово свакодневно долазили и обични грчки грађани, који су давали своје новчане и друге прилоге на име помоћи братском српском народу. Једна жена са Кефалоније,  која није желела да каже своје име, је током агресије сваког месеца нашој Амбасади слала новчани прилог, у износу од око 120 вера. Као илустрацију тог изванредног пријатељства и људске топлине, представља пример једног корпулентног, старијег Атињанина, који је једног дана, са штапом у руци, дошао у Амбасаду. Након што је у пријатељском разговору са амбасадором  истакао да тешко пати због страдања братског српског народа, извадио је из свог џепа милион драхми (3.000 евра), и рекао: „Дајем ово за помоћ напаћеној српској браћи. То је оно што сам уштедео од пензије за моју сахрану, када време за то дође. Уверен сам, међутим, да је сада корисније да ту скромну суму доделим напаћеној српској браћи, који су жртве бахате силе и којима је тај новац сада потребнији“. На тај дирљив хумани гест узвраћено је топло и с  великом захвалношћу, али су речи, из разумљивих разлога,  застајале у грлу. На молбу да остави своје име и адресу, како би му Амбасада, у погодној прилици,  узвратила одговарајућу пажњу, реаговао је крајње скромно и достојанствено: „Није потребно да вам дајем ни моје име, ни моју адресу. Зовите ме Никос“.  Опростио се срдачно и са пуно људске топлине.

Неопходно је и овом приликом потсетити на још једно племенито ангажовање грчког народа према српском народу. У сарадњи Црвеног крста Србије и Црвеног крста Грчке, од 1993. године, велики број ратом погођене српске деце (око тринаест хиљада), од осам до шеснаест година, боравио је на одмору и опоравку у Грчкој, и то искључиво у грчким породицама. Углавном су то била деца из Републике Српске Крајине и деца протераних Срба из Хрватске и БиХ. Деца су упућивана на шестомесечни боравак у Грчкој, уз организовање и школске наставе на српском језику.  Та активност је настављена и за време агресије, када је известан број деце из Србије, превасходно из места која су била бомбардована, боравио у грчким породицама, у трајању од месец дана.
Ово подсећање  на оно што је велики, племенити и пријатељски грчки народ, као мало који други, саосећао, изразио и несебично пружио народу Србије у време злочиначке агресије НАТО, вредно је трајног памћења и захвалности, како од стране данашњих, тако и од стране будућих генерација.


Драгомир Вучићевић,
Амбасадор у пензији,    
Председник скупштине Београдског форума за свет равноправних

КОСОВО СА МЕТОХИЈОМ ЈЕ СРБИЈА – Проф др Радош Смиљковић

Под изговором заштите Албанаца (Шиптара на КиМ), 24. марта 1999. године НАТО  је бомбардовањем почео агресију на Савезну републику Југославију (Србију и Црну гору). У њу се укључила, супротно свом уставу и Савезна република Немачка. Запад је игнорисао међународно право и Повељу ОУН. Пуних 78 дана даноноћно је трајало убијање народа једне од најстаријих европских  држава.

Савет безбедности је донео Резолуцију 1244 којом је потврђен територијални интегритет и суверенитет Србије. Косово и Метохија су остали интеграли део Србије.

Почетак агресије НАТО алијансе рачунамо од 24. марта 1999 године. Одкад су западњаци, предвођени САД-ом почели да бомбардују Србију и Црну гору, односно Савезну републику Југославију. Англосаксонски моћници су одлучили да нестане сваки траг од некада политички врло утицајне државе у светској политици, оснивача Покрета несврстаних. Генерални секретар ОУН  Египћанин, часни Копт, Бутрос Бутрос Гали је својеремено изјавио да је Социјалистичка федеративна република Југославија, иако средње развијена држава, била у светској политици велика сила. Сметала је као таква моћној суперсили  и њеним новим савезницима.
 
Наше некадашње савезништво са САД и Великом  Британијом  је  разбијено у натовском бомбардерском рушењу и убијању српског народа. Српски традиционални савезници и непријатељи у великим ратовима исковали су свој нови савез за будућа освајања. Постало је јасно да и једнима и другима не одговара велика држава на Балкану. Поготову  ако њену кичму чине Словени, особито Срби, за њих мали Руси. Волео бих да нисам у праву али само је мрзитељска рука могла да пише на уранијумским  ракетама циничне  честитке највећег хришћанског празника. Не заборавимо да су такве убиле, међу осталом децом, трогодишњу Милицу Ракић на ноши у Батајници и петнаестогодишњу генијалну математичарку  Сању Миленковић  на мосту Мораве у Варварину. 
   
У овом контексту морам рећи о каквој мржњи је реч, јер Србија ни према једној учесници агресије  није гајила мржњу нити учествовала у агресији на неку од њих. То је трострука мржњи: на првој позицији је империјална, на другој националистичко империјска, а на трећој је сателитска. Прву  утемељује самопроглашена нацинална   изузетност. Из ње се извлачи право на подређивање држава и народа на планети. Националистичка мржња произлази из самопроглашеног права на туђе територије  и  на ограничавање суверенитета и интегритета Србије. Сателитска мржња према Србији произлази из еконоомске и политички инфериорне позиције. Наши суседи  у региону  постављају питање зашто и она није са њима у осуди и мржњи Русије. Уместо да себи поставе питање зашто се утркују у подржавању прекоокеанске империје  и онда када је то супротно њиховим интересима.
   
Надам се да смо се убедили у стару истину да су у основи сваке политике само интереси. Све остало је променљиво. Зато бринимо превасходно о себи, о будућности своје деце. То ће бити највећи допринос миру и пријатељству у свету. Не дозволимо увлачење у агресију према било којој држави и народу. Поготову према Русији која је  пружала безрезервну подршку када нам је било најтеже. Руси и Украјинци  су нам блиски народи. Рат међу њима тешко преживљавамо. Нама је јасно да међусобно ратовање ова два братска народа, њихово међусобно убијање није случајно. У питању је стратешки интерес западних империја. Митинг пред спомеником руског цара Николаја у српској престоници  није антиукрајински. Па он је био и украјински цар. Српски народ показује да не заборавља братску помоћ када је била најпотребнија.

• АГРЕСИЈА западњака ЈЕ ЗАПОЧЕЛА ЗНАТНО РАНИЈЕ од бомбардовања ширењем невиђених лажи о српским злоделима. О бесправљу Шиптара, иако су права националних мањинна у Србији изнад норми у већини европских држава. 
• Да би  убедили свет у своје „добре“ намере, јер им  Савет безбедности није пружио међународно правну подршку, уведене  су нам санкције. Као амбасадор Југославије у

Аустрији и ОЕБС-у истрпео сам више партнера слушајући приче да су санкције добра ствар. Тадашњи МИП Аустрије приликом првог официјелног  сусрета  у априлу 1999 показао  је разумевање и за бомбардовање крагујевачке индустрије. Наравно, више је било оних који нису одобравали  бомбардовање. За пример је био својим изјавама у штампи о неприхвтљивости  агресије на СРЈ  др Ханс Фишер тадашњи председник парламента, каснији председник републике Аустрије, затим 95-годишњи кардинал Аустрије др Франц Кениг и др. Записао сам то у књизи „Дипломатски записи Београд-Беч 1999-2000. у издању“ Београдског форума за свет равноправних.

О УГЊЕТАВАЊУ ШИПТАРА (АЛБАНАЦА) У ЗАПАДЊАЧКОЈ ШТАМПИ СУ писане НЕВЕРОВАТНЕ ИЗМИШЉОТИНЕ, врхунац су достигле током агресије. У САД—у И НЕМАЧКОЈ су темељно припремали агресију на Србију неретко преко подизања Шиптара на демонстрације као прву фазу борбе за отцепљење. Енглези су знатно раније у том смеру створили кључну сепаратистичку „Призренску лигу“ а  двадесет година после рата поднели предлог резолуције у којој се Срби проглашавају  за геноцидни народ. Спасао нас је у Савету безбедности руски вето. Они љубоморно чувају челну антисрпску позицију.

У Немачкој је формирана пре почетка војне агресије сепаратистичка влада Косова у избеглиштву. Вршене су и припреме стварања тз ослободилачке војске Косова (овк). Наравно, њихово језгро су чинили терористи. Напади на српску полицију а онда и грађане, превасхоодно Србе, убрзо су постали нова косово-метохиска стварност.  Да нема  никаквог угњетавања шиптара-албанаца немачкој влади су стизали обавештајни подаци њених служби на КиМ. Иначе, у то време добродошли како би аргументовано одбијали молбе  за азил.  Драгоцени су били извештаји о стварном стању на Косову и Метохији које је тада послао државни секретар Вили Вимер. Нажалост политика владе  је према Србији, а пре тога СРЈ је била непријатељска. Подсетимо се на активност немачког Канцелара Кола и министра спољних послова Геншера.

Антисрпска пропаганда и санкције нису довели у питање социјалистичку власт на челу са Слободном Милошевићем. Зато Американци 1999. године отварају  специјалан биро за изазивање нереда у Србији који би довели до његовог обарања. У Будимпешту су долазили проамерички опозиционари како на припреме насилног обарања власти тако и узимања новца који је у ту сврху  био на располагању амбасадору Монтгомерију. Остаће у памћењу хумористичка прича политичара Веље Илића на РТС како су у бироу паковали  новац.

Бомбардовање је започело у марту 1999. године јер су Американци са Немцима закључили да другачије не могу да успоставе вазалску  власт која би им омогућила отимање Косова и Метохије и уништавање српске војске и привреде. Подсетимо  се током обележавања 23-годишњице да је НАТО- врхушка своју агресију крстила именом “Милосрдни анђео“. Под  којим су авиони западних држава сејали по Србији и Црној гори уранијумске бомбе. Нешто раније су тако убијали српски корпус у БиХ.
  
Рат против Србије и Црне горе настављен је после оружане агресије.  У  Хаг је основан суд са задатком да буду осуђени они који су се успешно борили за очување  Савезне републике Југославије. Западњачки моћници су извели  на суд сво државно-политичко и војно руководство српсконарода у Србији и БиХ на челу са председником Слободаном Милошевићем. Изведен је и понеко из хрватског, муслиманскоог и шиптарског националног корпуса. Али, само су Срби осуђивани на дуге затвордке казне. Више њих је оставило своје животе у хашким казаматима. Председнику Милошевићу је онемогућено лечечење у Русији.

Судски није било могуће осудити га. Његова историска одбрана Државе Србије и народа српског на суду западњачке правде није остављала такву могућност. Председник Србије и Југославије зато није могао жив изаћи из своје затвореке ћелије. Они који су убијали Југославију и српски народ у њој  нису  имали храбрости да поднесу пораз у Хагу. По свој прилици био им је довољан војни неуспех на КиМ.

Овом приликом смо дужни да нагласимо да наше жртве не смеју да се своде на неколико хиљада изгинулих  и сто милијарди долара за материјалну штету. Последице злочина „Милосрдног анђела“ су  забрињавајуће; оне су временски неомеђене. НАТО агресори, а то су конкретне земље запада на челу са Америма и Немцима оставили огромне рушевине у градовима и селима Србије. Исцрпли су нас економским  санцијама. Земљу су нам затровали: Косоово и Метохија и јужна Србија остаће спомменик уранијумских злодела. Број умрлих и рађање нових генерација са оштећеним органима  досада  није било могуће залечити. У врањском подручју поједини простори су и даље ризични за нормалну пољопривредну производњу и живот. А манипулацијом послератним политтичко-државним врхом Србије злочини  наших агресора су пренебрегавани. О њима се избегавао  разговоор, а поготову истраживање и осуда. Само је Београдски форум као невладина организација доследно вршио истраживања и о њима обавештавао нашу и светску јавност У аранжману Форума организоване су домаће и међународне конференције и симпозијуми на којима су се окупљала најпознатија имена науке, културе и политике. Форум је слао своје најугледније чланове широм света на различите скупове на којима је  изношшена наша истина о злочинима НАТО. Доласком на власт  СНС и СПС  Србија се вратила себи у сваком погледу, потврдивши по ко зна који пут у историји како се утемељују слобода и независност.

Захваљујући томе наша држава је предузела низ мера како би се злочини аргументовано осудили, а наши хероји одбране добили заслужена признања. Написане су и даље се пишу књиге, позоришна дела, снимају се филмови. Говори се јасно и гласно о величини борбе и жртвама нашег народа у одбрани слободе. Не сагиње се више глава пред натовским моћницима и не дочекују се црвеним теписима они западњаци који су су нас задужили злочинима. Поготову они који су нам припремали проглашење за геноцидни народ.

Ми не смемо заборављати злочине западне алијансе, али ни  истину да су за њих одговорне  владе западних држава и делови политичких, културних и еконоских елита. Амбасадорујући у Аустрији и ОЕБС-у имао сам прилике да сретнем више мојих колега, али и других угледника који су осуђивали злочине над српским народом. Имао сам прилике да чујем неке аустриске историчаре који на јавном скупу изјављују да је запад дужан признање Србији за допринис одбрани у вековима надирања верског екстемизма са истока.

Притисак на Србију се наставља и после 23 године од јуначке одбране нашег интегритета и суверенитета. Недавно је у парламенту ЕУ усвојена резолуција у којој се Српској православној цркви упућују политичке опомене  за њен пријатељски однос према Русији. Конкретно: промовише Русију као заштитницу породичних вредности. Тражи се да прекине афирмацију русије и руског народа. Одкад је почео рат између Русије и Украјине свакодневно стижу захтеви из Брисла и Вашингтона влади и председнику Србије да се придружи западу у најдрастичнијим осудама и казненим мерама. Од Србије се тражи да изабере страну: запад, НАТО или исток, Русију. Немачка министарка спољних послова 12 марта стигла у Београд. Да би била убедљивија прво је посетила Приштину  одакле је  у боји албанске заставе изложила  бриселске захтеве. Одговарајући на њих предсеник Вучић је нагласио да Србија нема никакве везе са ратом у Украјини. А што се тиче гажења међународног права – када је бомбардована Србија нико од садашњих критичара Русије није се чуо.

Енглези, Немци и Американци сносе историјску одговорноост за последњи Косовски бој. Не можемо заборавити то што су својом политиком темељно пореметили односе између српског и албанског народа ,превасходно Шиптара и Срба на Ким. Срби су бранили и даље ће бранити оно што је њихово. Поменуте велике државе ће повратити поштовање слбодног света ако нас и Албанце заједно оставе на миру, да сами решавамо у међусобној сарадњи проблеме својих односа. Уместо својих балканских манипулација и тзв. сузбијања руског утицаја нека помогну лечењу земље и народа од последица уранијумских бомби. Немају морално право да нам држе предавање о демократији и међународном праву.

Проф др Радош Смиљковић, амбасадор СРЈ

Београдски форрум за свет равноправних,
24. март 2022.

=== 2 ===
7 maggio 1999: quando la NATO bombardò l’ambasciata cinese a Belgrado

Giulio Chinappi
8/05/2022

Il 7 maggio 1999, nell’ambito della guerra di aggressione perpetrata dalla NATO contro la Jugoslavia, le forze del Patto Atlantico bombardarono l’ambasciata cinese a Belgrado, uccidendo tre giornalisti del Paese asiatico.

Nel maggio del 1999, eravamo nel pieno dell’operazione Allied Force, nome scelto per indicare la guerra d’aggressione perpetrata dalle potenze della NATO a guida statunitense nei confronti della Jugoslavia, al fine di provocare la caduta del presidente legittimoSlobodan Milošević e la perdita di parte del territorio nazionale attraverso la creazione di un Kosovo indipendente. Il 7 maggio, tuttavia, avvenne un grave episodio che coinvolse un Paese terzo, quando gli attacchi aerei colpirono l’ambasciata cinese a Belgrado, provocando la morte di tre giornalisti del Paese asiatico, Shao Yunhuan, Xu Xinghu e Zhu Ying.

A 23 anni da quell’evento, alti rappresentanti di Cina e Serbia si sono riuniti per commemorare l’attacco terroristico perpetrato dalla NATO e le sue vittime. La delegazione diplomatica orientale è stata guidata da Tian Yishu, incaricato d’affari presso l’ambasciata cinese in Serbia, mentre per il governo serbo hanno partecipato, tra gli altri, il ministro degli Interni, Aleksandar Vulin, e il ministro dell’Occupazione e degli Affari Sociali, Darija Kisić Tepavčević.

Tian ha affermato che il popolo cinese non dimenticherà mai le barbare atrocità commesse dalla NATO, né dimenticherà che la NATO ha bombardato il paese per 78 giorni consecutivi con il pretesto di “salvaguardare i diritti umani“.

Vulin ha affermato che l’invasione della NATO nel 1999 ha rappresentato un crimine contro una nazione sovrana e il suo popolo e ha violato gravemente il diritto internazionale. “La Serbia non smetterà mai di chiedere alla NATO di assumersi la responsabilità dei suoi crimini e la Serbia sarà sempre un amico affidabile per la Cina“, ha osservato il ministro di Belgrado.

L’episodio era stato ricordato anche in una conferenza stampa tenuta lo scorso 24 febbraio dal portavoce del ministero degli Esteri cinese, Hua Chunying, il quale aveva affermato che “la NATO ha ancora un debito di sangue nei confronti del popolo cinese“.

Ironia della sorte, mentre le persone in Cina e Serbia commemorano la morte delle vittime delle barbare atrocità della NATO guidate dagli Stati Uniti 23 anni fa, la NATO non ha affievolito la sua agenda espansionistica né attenuato la sua aggressione, alimentando le fiamme sulla crisi ucraina e infangando la Cina con accuse diffamatorie“, commenta un articolo pubblicato dal Global Times.

Dopo il bombardamento dell’ambasciata cinese, l’allora presidente Bill Clinton e il segretario di Stato alla Difesa William Cohen si affrettarono a scusarsi e a giustificare l’episodio come un incidente causato dall’utilizzo di una “mappa obsoleta“: “In parole povere, uno dei nostri aerei ha attaccato il bersaglio sbagliato perché le istruzioni di bombardamento erano basate su una mappa obsoleta“, furono le precise parole di Cohen. “Il nocciolo della spiegazione della CIA era difficile da credere per molti: l’esercito più avanzato del mondo aveva bombardato un altro Paese membro del Consiglio di sicurezza delle Nazioni Unite e uno dei più accesi oppositori della campagna aerea della NATO a causa di un errore di mappatura“, avrebbe commentato Kevin Ponniah in un articolo pubblicato dalla BBC nel ventennale dell’attacco.

Secondo la versione statunitense, infatti, l’obiettivo era un centro federale jugoslavo che si trovava nei paraggi (precisamente a 350 metri di distanza), ma nell’ottobre dello stesso anno vennero rivelati particolari che dimostravano come l’attacco fosse avvenuto deliberatamente. “La Nato ha deliberatamente bombardato l’ambasciata cinese a Belgrado durante la guerra in Kosovo dopo aver scoperto che veniva utilizzata per trasmettere comunicazioni dell’esercito jugoslavo“, scriveva la testata britannica The Guardian, basandosi su un’inchiesta di alcuni giornalisti danesi, che avevano raccolto le testimonianze di “fonti militari e di intelligence di alto livello in Europa e negli Stati Uniti“. “La storia è confermata in dettaglio da altri tre ufficiali della Nato: un controllore di volo operante a Napoli, un ufficiale dell’intelligence che monitora il traffico radio jugoslavo dalla Macedonia e un alto ufficiale del quartier generale a Bruxelles“, aggiungeva ancora il giornale più venduto del Regno Unito.

L’episodio del bombardamento dell’ambasciata cinese provocò una grande ondata di proteste sia in Cina che tra la comunità cinese negli Stati Uniti. Migliaia di persone si riunirono nei pressi dell’ambasciata statunitense a Pechino, lanciando pietre contro l’edificio e rovesciando le automobili ufficiali parcheggiate all’esterno. Proteste si verificarono anche a Chengdu, sede del consolato statunitense in Cina. La Cina avrebbe in seguito ricevuto 28 milioni di dollari di risarcimento dagli Stati Uniti per l’attentato, ma ha dovuto restituire quasi 3 milioni di dollari per i danni alle proprietà diplomatiche statunitensi a Pechino e altrove. Gli Stati Uniti hanno pagato altri 4,5 milioni di dollari di risarcimento alle famiglie dei morti e dei feriti.

È bene ricordare che i bombardamenti della NATO sulla Jugoslavia ebbero inizio il 24 marzo 1999 e si conclusero solamente il successivo 10 giugno, dopo la firma dell’accordo di Kumanovo, con un bilancio di 2.500 civili morti ed oltre 1.000 perdite tra le forze militari jugoslave. L’Italia partecipò attivamente alla vergognosa operazione, che trasformò la penisola in una gigantesca portaerei statunitense al centro del mediterraneo, dalla quale partirono più di 1.000 aerei da combattimento e circa 30 tra navi e sottomarini.

Nel 2018, la Serbia, sotto la guida dell’attuale presidente Aleksandar Vučić, ha creato una commissione per indagare sulle conseguenze dei bombardamenti con uranio impoverito condotti dalla NATO. “Io non avevo mai creduto fino in fondo a tali teorie, ma parlando con i medici ho appreso che l’uranio impoverito è stato la causa di molti tumori e che la malattia è più frequente nei bambini i cui genitori sono nati negli anni novanta“, aveva allora dichiarato il capo dello Stato, come riportato dall’agenzia Ansa. Le conseguenze dell’uso di tali armi illegali si sarebbero riversate anche sui militari italiani impegnati nella missione, tra i quali circa 4.000 si sono ammalati di cancro e quasi 300 sono morti.

=== 3 ===
ГОДИШЊИЦА АГРЕСИЈЕ НАТО ПАКТА НА СРЈ
На данашњи дан пре 23 године почела је злочиначка агресија НАТО фашиста на Савезнурепублику Југославију. Оправдавајући своју операцију, коју су цинично назвали”Милосрдни анђео”, тобожњом заштитом “угроженог албанског становништва” на Косову
и Метохији, ови злочинци су без одобрења Савета безбедности УН започели бесомучнобомбардовање СРЈ, које је трајало 78 дана. У току агресије убијено је око 3.500 људи, одкојих око 2.500 цивила, међу којима осамдесет деветоро деце. Рањено је преко 12.000
људи. Уништена је путна и енергетска инфраструктура земље, разорено много фабрика,образовних и здравстевених установа, стамбених објеката, установа и споменика културе, медијских објеката, цркава и манастира. Процењује се да је висина причињене штете преко
100 милијарди америчких долара.НАТО фашисти су за свој злочиначки поход користили крстареће ракете, класичне авионске бомбе, касетне бомбе (против цивилних циљева) што је изричито забрањено међународним конвенцијама, муницију пуњену осиромашеним
уранијумом и сл. После завршетка агресије, на десетине људи је погинуло од заосталихексплозивних направа, а број оболелих од различитих облика карцином је вишеструкоувећан. Све ово је резултат “милосрдних анђела” фашизма. Подсетићемо на најокорелије неофашисте, виновнике овог невиђеног злочина: Бил Клинтон, Хилари Клинтон, Медлин Олбрајт, Кристофер Вокер, Тони Блер, ГерхардШредер, Жак Ширак, Хавијер Солана, Весли Кларк… Не заборавимо ни Џејмија Шеја,портпарола НАТО, који је остао запамћен по свом саркастичном термину за невине цивилне жртве – “колатерална штета. У току писања овог текста, објављена је једна лепавест. Медлин Олбрајт – један од највећих монструма у најновијој историји, умрла је на дан када је донета одлука о бомбардовању СР Југославије. За свако људско биће које умре, ми осећамо емпатију, али она није била људско биће, сем по обличју. Некоме ће се ова констатација чинити непримереном или
суровом, али није. Да подсетимо, 1995. године је изјавила да је вредело што је збогамеричког деловања умрло пола милиона ирачке деце, јер је ова злочиначка творевина(САД) остварила свој циљ. Такође, за Србе је изјавила да су “одвратни и прљави”. Какожалити неког ко је у моменту смрти (85 година) има 82 године више од мале Милице, или70 година више од деце која су убијена у америчком бомбардовању цивилних аутобуса и возова.Жалосно је да и после толико година на нашем тлу делују организације које раде уинтересу САД и НАТО неофашиста уопште, а против интереса радног народа Србије. Да не буде недоумице, мислимо на припаднике организације “Отпор”, формиране од стране
ЦИА-е и неке од невладиних организација, као што је “Фонд за хуманитарно право”, које су финансиране од стране америчких фондација. Сматрамо да томе треба да дође крај, а даови плаћеници треба да буду приведени правди.Били бисмо недоречени по питању агресије на нашу земљу, када бисмо заобишли улогуНАТО фашиста у тренутним дешавањима у Украјини. Комунисти Србије свакако нису за
то да се проблеми између држава и народа решавају ратом. Ми смо за примену принципа мирољубиве и активне коегзистенције, што је била једна од основа несврстане спољне политике СФРЈ. Свима је јасно да је актуелни рат почео нападом оружаних снага Руске
федерације на Украјину. Међутим, за нас је од велике важности ко је до рата довео. На топитање одговор је недвосмислен – за рат је одговоран НАТО пакт.Оно на шта желимо да укажемо је чињеница о недоследном и неодговорном понашању НАТО фашиста. Навешћемо само неке од паралела са агресијом на СРЈ и уопште сапонашањем НАТО пакта и злочиначких САД.
1) Напад Русије на Украјину је у супротности са међународним правом – да још једом подсетимо, агресија НАТО на СРЈ је изведена без одобрења Савета безбедности УН;
2) Деловање руских снага за последицу има жртве међу цивилним становништвом – већ смо навели колико је убијених и рањених цивила било у НАТО агресији на СРЈ, а да не помињемо цивилне жртве у Ираку, Либији и Сирији (наравно саосећамо са свим жртвама у Доњецку, Луганску и Украјини);
3) Деловање руских снага у Украјини представља ратни злочин – а шта је са деловањем НАТО у СРЈ, односно САД у Ираку, Либији, Сирији? Шта је то него ратни злочин?
4) Владимир Путин је ратни злочинац (овај закључак је донео амерички Конгрес, а иначе у међународној правној пракси судови доносе одлуку о томе ко је ратни злочинац) – по овој логици сви амерички председници, од зликовца ХаријаТрумана (који је наредио бацање атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки) па до данас, су ратни злочинци и треба им судити, некима свакако постхумно. О оправданости овога говори чињеница да су САД од завршетка Другог светског рата до данас започеле 41 рат и у свима су били агресори;
5) Руси лажу да се у Украјини налазе лабораторије у којима се развија биолошко оружје – повод за напад на Ирак је била тврдња САД и британског премијера Тонија Блера да Ирак поседује хемијско и биолошко оружје и да се спрема да га употреби. То оружје никада није пронађено, што доказује да су наведене тврдње САД и Велике Британије биле чиста ЛАЖ.
Из свега наведеног можемо да закључимо да је НАТО једна злочиначка организација, намењена да силом намеће вољу неофашистичког либералног капитализма непослушним народима и земљама. У остварењу својих циљева, не презају ни од чега. Сигурни смо да
су они спремни да се боре против Русије до задњег Украјинца. Ми агресију на нашу земљу нећемо заборавити, нити ћемо им опростити!

СМРТ ФАШИЗМУ!
СМРТ НАТО ПАКТУ!
ЖИВЕО ПРОЛЕТЕРСКИ ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАМ!

Извршни секретаријат
Партије Комунисти Србије
 
 
=== 4 ===
23. GODIŠNJICA AGRESIJE NA SR JUGOSLAVIJU
26. OŽUJKA 2022.
Pred 23 godine, 24. marta 1999. godine, započela je brutalna, ničim izazvana, može se reći i kukavna, agresija od strane SAD-a i NATO-a na SR Jugoslaviju, jednog od fragmenata nekadašnje zajedničke države Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Nije to bila prva agresija imperijalnog centra moći na čelu sa SAD počinjena prema nekoj državi, u pravilu bitno slabijoj od agresora, ali je u nekim detaljima predstavljala presedan. Prvenstveno se to odnosi na do tada nezabilježen odnos snaga napadnutog i napadača, po broju, ali i vojno tehničkoj opremljenosti. SR Jugoslaviju napalo je 19 NATO članica, s Amerikom na čelu, vrlo sofisticiranim sredstvima za koje nije imala ravnopravan odgovor. Zatim, bio je to prvi slučaj da NATO, koji je osnovan kao tzv. obrambeni savez s ciljem zaštite svojih članica, krši vlastite odredbe i napada državu koja savezu nije predstavljala niti pokrenula nikakvu prijetnju.

Agresija nije imala mandat UN-a, ali to za Ameriku i NATO nije predstavljalo prepreku. Agresija je punih 78 dana sprovođena kukavički, bombardiranjem iz zraka i raketama s brodova, sa sigurne distance i bez izlaganja kopnenih trupa riziku. Vojska SRJ se dosta uspješno nosila s nadmoćnijim protivnikom, ali su zato civilni gubici bili znatni, kao i razaranja infrastrukture, zgrada, industrijskih objekata, mostova, elektrodistribucijskih mreža, kemijskih postrojenja, telekomunikacijskih objekata, cestovnih i željezničkih pravaca, a bombardirana je i kineska ambasada u Beogradu, uz neuvjerljivo objašnjenje da je to bilo slučajno. Korištena su i sredstva neselektivnog zločinačkog učinka poput upotrebe kasetnih i grafitnih bombi i municije s osiromašenim uranom koji trajno kontaminira tlo.

U 78 dana agresije, imperijalisti nisu uspjeli porazit jednu malu državu, što je zadrlo u samu bit opstanka NATO-a. Imperijalistička agresivna vojna struktura si nije mogla dopustiti raspad te su postavljeni takvi uvjeti koje je SR Jugoslavija, iako vojno neporažena, morala prihvatiti kako bi izbjegla potpuno uništenje.

Miroljubivi dio čovječanstva je iskazivao svoje protivljenje agresiji na različitim razinama i na različitim geografskim lokacijama, ali to nije omelo agresorske planove. Najupečatljivije su bile demonstracije u Italiji, posebno u mjestu Aviano, s čijeg su aerodroma u akcije polijetali avioni. Demonstracije su se održavale na tjednoj osnovi kada su dolazili demonstranti organizirano iz cijele Italije, ali i iz susjednih zemalja, Austrije, Slovenije, Hrvatske. Od političkih stranaka u Hrvatskoj jedino je Socijalistička radnička partija osudila agresiju, a njen predsjednik Stipe Šuvar i sam uzeo učešće u demonstracijama u Avianu. Vrijedno je spomenuti i akcije grčkih radnika i komunista, koji su u solunskoj luci opstruirali iskrcaj vojne opreme s brodova i mijenjali putokaze, kako bi unijeli pomutnju u kretanje konvoja.

Sramotno i ponižavajuće je što je Hrvatska ustupila zračni prostor za prelijetanje aviona u akciji, a bilo je prijedloga iz redova, tada opozicijskog, SDP-a kako bi Hrvatska trebala dozvoliti i prelazak trupama ako bi krenula kopnena invazija, usprkos tome što je i sama bila potencijalno ugrožena, budući su bombarderi prilikom povratka u Aviano istresali svoj ubojiti i kontaminirajući teret, koji nisu potrošili u akciji, u Jadransko more.

Vladimir Kapuralin
=== 5 ===
NKPJ – Nova komunistička partija Jugoslavije
27 marzo 2022

VELIKI ANTI-NATO PROTEST U BEOGRADU
U organizaciji Nove komunističke partije Jugoslavije (NKPJ) i Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) i naše sestrinske Komunističke partije Grčke (KKE), i njenog podmlatka Komunističke omladine Grčke (KNE), povodom 23. godišnjice zločinačke NATO agresije na SR Jugoslaviju, u Beogradu je 26. marta održan anti-NATO skup ispred ruševina zdanja Generalštaba stradalog od NATO bombi. Na skupu su bili prisutni i naši prijatelji i iz Društva srpsko-kubanskog prijateljstva i Saveza komunista Srbije.
Naši dragi drugovi i drugarice iz Grčke su specijalno ovim povodom došli u Beograd kako bi još jednom potvrdili da stoje uz naš narod u pravednoj antiimperijalističkoj borbi protiv NATO-a, baš kao što su stajali i 1999. godine kada su svojim telima sprečavali da NATO soldateska napušta baze u Grčkoj radi manevara protiv naše zemlje.
Na to je podsetio u svom govoru naš gensek drug Aleksandar Banjanac koji se prvi obratio okupljenima. Banjanac je istakao takođe da mi na svaku godišnjicu agresije NATO-a, ističemo našu parolu “Ne zaboravljamo”. To znači da ne zaboravljamo NATO zločine, ali nikada nećemo zaboraviti ni solidarnost sa našim narodom upućenu tokom 1999. Stoga je istakao i našu zahvalnost grčkim komunistima u ime našeg naroda i naše partije. Takođe je istakao da je imperijalizam nastavio da seje smrti i razaranja širom sveta, što je na žalost danas više nego uočljivo. Stoga je uputio apel na internacionalističku i antiimperijalističku solidarnost, na koju smo mi komunisti najpozvaniji da je odlučno sprovodimo u delo. 
Zatim se okupljenima obratila i drugarica iz Centralnog komiteta KKE koja je u iscrpnom referatu istakla sve nepravde nanete narodima Jugoslavije rušenjem naše domovine od strane imperijalista, s osudom svih njihovih domaćih poslušnika poput kriminalaca iz terorističke tzv. OVK. Takođe u referatu je ogoljena priroda imperijalizma i upućen je poziv za mir i otpor imperijalističkim ratovima. 
Skup je završen zajedničkim pevanjima revolucionarnih i partizanskih pesama na srpskom i grčkom, uz neizostavno zajedničko pevanje Internacionale. 
Živeli KKE-KNE! 
Živeli NKPJ-SKOJ! 
Sekretarijat NKPJ, 
Sekretarijat SKOJ-a, 
Beograd, 
27.03.2022.
Coordinamento Nazionale per la Jugoslavia – onlus
C.P. 13114 (Uff. Roma 4), 00185 ROMA – ITALIA
--------------------------
Iscriviti al nostro canale Telegram
al nostro account Twitter
o visita la nostra pagina Facebook

--------------------------

Sharing - Condividi